Kad pomislim na ispunjenost, na bezuslovnu radost i na osećaj pripadnosti, pomislim na moju decu. Kada bih morala da se opredelim za samo jednu ulogu u životu to bi svakako bila uloga roditelja. Moja maštanja iz detinjstva o svetu odraslih odnosila su se na zamišljanje o ostvarivanju u toj ulozi. Dok su moji vršnjaci sanjali velike snove ja sam svojoj imaginarnoj deci smišljala imena. Kako velike želje često donose i velike strepnje, tako je i prva godina mojih pokušaja da svoju najveću želju sprovedem u stvarnost, bila bezuspešna.. A onda, jednog miholjskog leta, po neuspešnom susretu sa lekarom, porodičnim prijateljem, vraćajuci se iz bolnice Narodni Front istoimenom ulicom, koraka sporih i tromih, kakvi znaju da budu kada ostavljaju tragove tuge za sobom, srela sam staru komšinicu sa prvog sprata. Dobrostojeću gospođa Olgu koju smo od milja zvali prisno i jednostavno - Babče .

Babče je sedela sa svojim predratnim šeširom na glavi u bašti lokalnog bircus-restorana sa kesama punim zeleniša sa obližnje pijace. Kada me je ugledala, da li zbog “dara” kako smo nazivali njenu vidovitost i mogućnosti da odsanja svaki bitan događaj pre nego što se dogodi ili jednostavno zbog toga što je moja tiha patnja postala moj veran i lako vidljiv pratilac, Babče me natera da sednem pored nje i kažem joj razlog moje potištenosti.. Kada sam joj ispričala , skočila je sa stolice poletno i lepršavo kao da joj nije bila već skoro osamdeseta, zaboravljajući na umor koji je i zaustavio na tom mestu... “ Idemo ispred moje Trojeručice, reče: ” Nema te nerotkinje za koju sam se ja pomolila ispred moje ikone koja nije rodila”, pričajući mi pritom vrlo ushićeno o slučaju dalje rođake zbog koje je išla čak u Jerusalim. I koja je naravno posle sedam godina bezuspešnih pokušaja, rodila zdravog dečaka.

Bilo je nečeg uzvišenog u našoj ćutnji ispred te božanstvene ikone, koji trenutak kasnije. Nečeg što mi je prvi put ukazalo na činjenicu da smo mi kokreatori našeg univerzuma.

Čin ljudskog srca i uma koji TRAŽI sa OČEKIVANJEM, je čin stvaranja sam po sebi.

Kao što je u Bibliji je rečeno : ko kuca otvoriće mu se, ko traži, daće mu se!

Da li smo nas dve i Trojeručica bile kokreatori mojih suza radosnica sutradan kada mi je potvrđeno šest nedelja trudnoće, ili značajnu ulogu ima i Mihail, lekar alternativne medicine iz Sibira, koji se, kakvog li sinhroniciteta tih dana nalazio u Srbiji, i danas se često pitam. Za neprocenjivost i značenje smole sibirskog kedra, koju mi je tada poklonio shvatila sam tek mnogo godina kasnije . A ljubav te drage ženice, i dan danas prepoznam i osetim kroz suze koje često poteku ničim izazvane kada god je se setim i u vrcavosti plamena sveće koja se pali u donjem redu za one koji se sa anđelima vijaju po nepreglednim proplancima večnosti.

Roditeljstvo me je promenilo, izgradilo i odredilo. Roditeljstvo je lekovito. Mene je podstaklo i stalno me podstiče na preispitivanje, prepakivanje sistema vrednosti i liste prioriteta.

Neizmerno sam zahvalna mojim dečacima Luki, Matiji i Simonu koji me svojim postojanjem svakodnevno podsećaju da je jedina ujedinjavajuća sila za sve na ovom svetu ljubav. Naučila sam od njih toliko toga. I još puno toga želim od njih da primim. Mnogi od nas rade suprotno. Pokušavaju da “vaspitaju” decu, da ih spakuju u kalupe i nametnu im modele ponašanja, sopstvene, percepije ispravnosti. Deca su bliže Izvoru i sećanju na sva prethodna iskustva drugih dimenzija od nas samih. Od njih možemo mnogo više da naučimo nego što možemo i da pretpostavimo. Njihov jezik je jednostavan, neverbalan i sastoji se od jednog suštinskog osećaja koji povezuje sve svetove i prožima svako postojanje. Taj osećaj je ljubav!

Takođe sam zahvalna i mom sinu Andreici, koji je iz samo njemu znanih razloga izabrao da dođe i brzo prođe ovom nama dokučivom dimenzijom stvarnosti. Zahvalna što je baš mene izabrao za roditelja, za saputnika u ovozemaljskom segmentu putovanja. Kroz prvobitnu nespremnost, strahovitu patnju i osećaj griže savesti koji nam se obično nametne u takvim situacijama, omogućio mi je da porastem. Prvo sam se raspala na hiljadu delova, da bih se, sakupljajući se presložila u neko drugo biće... Puzle moje duše sklopile su se u neku sasvim novu sliku, koja je pružala drugačiju percepciju stvarnosti...Sada znam da postoje razni nivoi stvarnosti u našem univerzumu, razne dimenzije i sve su one deo konstrukcije Stvoritelja. I unutar svih tih dimenzija postoje beskonačne mogućnosti.

Često bivam iznenađena da ljudi mahom veruju bez zadrške u postojanje vrhovnog bića, stvoritelja svih stvari, Boga..., ali istovremeno ne mogu da razumeju da svi mi predstavljamo takođe ključni deo te nevidljive dimenzije u kojoj se on nalazi.

Tragajući za načinom da ublažim tugu, za odgovorima na pitanje zašto se dešavaju, ono što sam tada nazivala nepravde, došla sam do isceljujućeg melema prihvatanja da putevi iskustva, ma kako trnoviti bili imaju svoju svrhu ako ih smestimo u koncept učitelja a ne mučitelja...ako nas dovedu do spoznaje da postoje mnogo veće stvarnosti izvan percepcije većine ljudi, izvan spektra onoga što možemo da vidimo, osetimo, čujemo, pomirišemo, dodirnemo ili pretpostavimo. Sasvim sam sigurna da je u nekoj od tih alternativnih stvarnosti i moj mali dečak Andrea. Njegovo prisustvo osećam u svakom tragu koji ostavim na stazi ovozemaljskoj. Svetloj i jasnoj kakva može biti samo onda kada nam anđeli osvetljavaju put.

Galerija