Danas je po ko zna koji put, osvanuo najlepši dan ikad! Napolju je prilično sumorno a ovaj temperaturni rolerkoster se poigrava već danima sa mojim pritiskom i raspoloženjem. Ali ne mari... Stuštili su se oblaci u svom svojem sivilu jutros nad Beograd. Ni to ne mari... Ništa me neće sprečiti da mi ovaj dan bude najlepši dan ikada. Baš kao onaj juče i ubeđena sam kao onaj sutra.

U kancelariji me sačekalo brdo obaveza i neverovatna gužva. Kao u košnici. Natovarila sam sebi toliko obaveza, da nisam sasvim sigurna da li bih i tri puta klonirana uspela da ih sve pozavršavam u zadatom roku. Na momenat sam pomislila ZAŠTO ja sve ovo radim? I u sred rada i donošenja “ važnih “ poslovnih odluka u Lorca Design head office-u sam ustala i uz onaj, tom uzviku svojstven pokret rukom uzviknula TIME OUT! Na trenutak su se svi ućutali i zbunili..” Pola sata off “. “ Pola sata off od čega “?- pitali su. “ Od svega “!, odgovorila sam. “ “Radite ono što biste želeli da radite” . Muk. Svi su se ućutali. Kao da sam im uzela nešto što im pripada. Nešto neverovatno dragoceno. Pravo da se kriju iza izgovora nemogućnosti. Pravo da odsustvuju iz sopstvenog života. Pravo da ne čeprkaju po sebi i da ne traže svoju svrhu..

I ja sama, sam bila zbunjena svojom iznenadnom reakcijom. Nešto mi je govorilo da sam negde pobrkala lončiće. Već dugo na putu pronalaženja i samospoznaje koračam sigurnim koracima. Moja povezanost sa prirodom predstavlja značajan segment u mom životu. Način na koji živim, ishrana koju sam implementirala meni i mojoj deci, prioriteti koje sam sebi postavila, humanitarni rad kroz organizaciju Drvo života, koja je evo već ugledala svetlost dana...Mislila sam da je to moja svrha. Dala sam se potpuno i bila ubeđena da je upravo taj humanitarni rad moja svrha. Rad na edukaciji, pomoći oko informisanja, širenja misli o važnosti suprotstavljanja stvarima koje nas odvraćaju od sebe, koje nas truju, prenošenja znanja o ishrani koje sam tokom godina stekla ljudima koji nisu imali mogućnost da do istih dođu, borba protiv korporacija koje teškim advertajzingom potpomažu čovekovoj samodestrukciji.Da mislila sam da sam pronašla svoju svrhu.

Nije me niti u jednom trenutku plašila činjenica da ću biti osporavana, pogrešno procenjena, da će biti onih koji će u tome što radim vrebati greške, tražiti loše. Apsolutno sam svesna da je nemoguće da se dopadnemo svima. To je sasvim izvesno ali možemo da učimo da šaljemo ljubav i unosimo svetlost tamo gde su spremni da je prime. I to je ok. Ljudi su skloni kritici. Dokle god je onih koji žele, koji traže da čuju, meni je ok da pričam. Jer, bila sam ubeđena da je baš to moja dugo tražena svrha. Ni dizajn, ni nagrade koje sam dobijala, ni novac koji sam zarađivala nisu me ispunjavali kao ovo što upravo radim. Eto neke koristi od svih muka kroz koje sam prošla u mom “perfektnom životu “. O da , budite ubeđeni da, “ taj savršeni život” za koji su mnogi mislili da živim, zapravo je moja sudbina. Ali tek od nedavno.. Od kada je to blagostanje vezano za upoznavanje divnih ljudi i fantastična otkrića na putu duhovnosti i samospoznaje... A do sasvim nedavno ste bili sasvim u zabludi. Do sasvim nedavno, moj je život bio ispunjen tugama, duhovima prošlosti, raznim traumama, gubicima, depresijama... Pa šta je onda problem? Dokle god tražimo svrhu izvan sebe, teško da ćemo je naći. Ako vežemo našu svrhu, sa našim aktivnostima, ciljevima ili profesijom, potpuno smo na pogrešnom putu. Samo možemo da se izložimo bespotrebnoj patnji.

Naša svrha se tiče toga da otkrijemo i negujemo naše pravo unutrašnje biće, da upoznamo i volimo sebe do najdubljih granica naše duše i da vodimo to biće i osvetlimo mu put kad god sa njega skrene. Sve ostalo je čista strast, misija, posao ili ljubavlju ispunjen hobi. Sve te stvari su jako moćne i esencijalne ali daleko su od naše svrhe, jer ona je mnogo veća i značajnija od svega pobrojanog.

To razumevanje SVRHE osećam duboko u svakom atomu sebe. I ono mi olakšava momente kada mislim da moj rad nije dovoljno cenjen ili kada su moji napori kritikovani, jer ljudi će nekada ceniti ono što radimo, nekada ne. Nekada ćemo biti u trendu u sledećem momentu - passé. Nekada ćemo davati a nećemo dobiti ništa zauzvrat, bićemo voljeni ili omraženi. Pa šta? I to je život. Ali ako bismo našu svrhu vezivali za ono što radimo izvan nas samih, dovodili bismo je u pitanje sa prvim tuđim mišljenjem.

Zadržimo našu svrhu unutar sebe. Pokušajmo da je povežemo možda sa time da ona leži u gradnji večnog odnosa sa sobom. Ili da probamo da je pronađemo u opraštanju, sebi i drugima i da dozvolimo da ti topli talasi saosećanja preplave i pročiste planetu uključujući i nas same. Šta ako je naša svrha u tome da izlečimo sve rane koje smo u kontaktu sa spoljnim svetom sami sebi naneli i radeći to, da postanemo mentori, uzori drugima da urade isto. Nekome ona čuči u oslobađanju od sramote ili osećaja bezvrednosti. U prihvatanju činjenice da ne postoji perfekcija i da će nam večita potraga za njom samo uništavati odnose, prijateljstva, brakove...

Možda je baš sakrivena u veri u sebe. Možda treba da verujemo u sebe beskrajno i u to da smo božija bića i da treba da tretiramo sebe u skladu sa tim. Što je dublja vera u nas same to je veća povezanost sa izvorom. Možda nam je svrha u tome da vodimo računa o sebi kako bismo mogli služiti drugima.

Upoznala sam mnoge ljude koji šire dobre poruke, koji unose svetlost, pomažu pa čak i leče. Ali su intimno, sami unutar sebe, potpuno razbucani. Ogorčeni i tužni... Zamislite tek gde bi bili da shvate da bez obzira koliko je značajna njihova misija, njihova unutrašnja svrha je jos značajnija. Jer ljudi su kao biljke, svi se okreću prema svetlu. Svako od nas je svetlost. Naša unutrašnja svrha je da se povežemo sa tom svetlosću.

Takođe ona može biti smeštena u svedočenju o sopstvenoj ovozemaljskoj patnji. Kažu da je patnja stvar izbora. Posle dubokih tuga i gubitaka koje sam iskusila i koje su me još u ranoj mladosti izmestile sa puta bezbrižnosti, nešto baš ne bih smela da se zakunem u to. Ali sam sasvim sigurna u činjenicu da je učenje dar čak i kada je tuga učitelj.
I zamalo da zaboravim.. Oblaci su se razišli. Napolju je sinulo sunce. Šta sve čoveku može pasti na pamet za samo jedan “TIME OFF”. Dozvolite ga sebi s’ vremena na vreme.
Nisam ni sumnjala da će ovo biti još jedan u nizu najlepših dana ikad..!

Galerija