Često se posmatrajući ljude, pitam da li baš svi i na koji način vode unutrašnji dijalog. Onaj koji se odnosi na njihove najintimnije i najznačajnije potrebe.

Da li se propituju i kojim tokom teku njihove misli?

Da li se ta unutrašnja konverzacija sa samim sobom svodi samo na propitivanja o potrebama koje su vezane isključivo za spoljašnji svet ili postoje interesovanje za sebe samog. Suštinsko interesovanje. Potraga za odgovorima ko sam, čemu težim, šta je moja svrha? Šta je ono što me čini srećnim?

Svako ljudsko biće je kreativno. Samo postoje oni koji su kanalisali svoju kreativnost i oni kod kojih ona čuči neartikulisana, praveći im problem, kao zapaljenski proces na zubu koji nema gde da izađe, pa kao tempirana bomba pulsira u njima samima.

Često slušam o nemogućnostima. Ljudi se oslanjaju na prepreke kao na štaku pored zdrave noge. Normalno je da ce mišići vremenom atrofirati pa će postati doista hromi. Krijući se iza hiljadu razloga zbog kojih nešto ne mogu ne shvataju da je dovoljan samo jedan jedini zbog koga se može. 

Mi smo na ovom nivou postojanja, na ovoj planeti i u ovom životu sa osnovnom svrhom- da budemo srećni.

A količina sreće u našem životu je stvar našeg izbora, jer sreća je mentalni stav! Ona izvire iz poštovanja onoga što imamo umesto da tugujemo za onim što nemamo. Dakle našu sudbinu ne određuju događaji u našim žvotima, već je ona posledica našeg odnosa prema tim događajima.

Od kada sam to saznanje ne samo osvestila, nego počela da primenjujem u mojoj svakodnevnici, moj život se promenio, jer NE POSTOJI PUT KA SREĆI, SREĆA JE PUT!

Galerija